Nekada je fotografisanje predstavljalo skoro pa nepriuštiv luksuz. Ljudi su se fotografisali po nekoliko puta u životu i za te dane su se posebno pripremali. Isfenirane fruzure, štucovani brkovi i nova svečana garderoba. Odrasli ozbiljni, deca zalizana i nasmejana.
Fotografije su nakon toga retuširane u foto radnjama i štampane na tvrdom papiru – sa izrezbarenom “čipkom” na rubovima i poleđinom identičnoj onoj na razglednicama. Da mogu da se pošalju rodbini i prijateljima. “Šerovanje” iz prve polovine dvadesetog veka. Baš zato što su tako studiozno pripremane i kvalitetno štampane, veliki broj takvih fotografija je preživeo u porodičnim kolekcijama do danas – tu su da posvedoče “kako su nam preci bili kul”.
Naravno, od kada u džepovima nosimo neuporedivo moćnije kamere od ondašnjih, odnos prema fotografijama se promenio i smatraju se skoro pa potrošnom robom. Ipak, i dalje postoje ti neki značajni dani u našim životima kada se potrudimo oko pripreme za fotografisanje jer želimo da ti trenuci ostanu kvalitetno zabeleženi, da se čuvaju i pamte.
I ovde konačno – dolazimo do pitanja iz naslova: Moraju li pre wedding fotografije da budu dosadne?. Moraju li mladenci da se obuku isto kao što će izgledati na svadbi? Moraju li da nasmejani zagrle drvo u parku i provire sa različitih strana? Mora li on da zagrli nju oko struka iz polu-profila dok je ona zagledana u bidermajer? Moraju li svi da liče jedni na druge na tim fotografijama?
Multipraktika poručuje da ne samo da ta ograničenja ne treba da postoje, već ne treba da imamo bilo kakvih ograničenja kada su prewed fotografije u pitanju. Zašto ne bismo u sred Srbije “pronašli” pustinje Arizone i tamo smestili mladence? Da budu buntovnici, putnici i odmetnici. Boni i Klajd na jedan dan.
I da onda jednog dana njihovi unuci u staroj kutiji (ili na starom hard drajvu?) pronađu ove fotografije i oduševljeno kažu: “Jebote, koliko su baba i deda bili kul!”
Photography & Video – Nikola Marinković
